Life is a bitch and so am I!!!

Ovi današnji muškarci su postavili izuzetno visoke standarde po pitanju žena sa kojima bi da budu.
Te, da bude lepa, zgodna, pametna, da nije sponzoruša, da nema tanku gornju usnu, da nije isfolirana...i mogla bih da nabrajam par dana.
Nekako mi se čini da se ti standardi iz godine u godinu povećavaju, a svi kukaju kako su solo...
Šta bi sa onim dobrim starim da žena treba da bude: "Domaćica u kuhinji, dama na ulici i kurva u krevetu.".
I sad će se verovatno naći neke feministkinje koje će osporavati ovo.
Al pustite me molim vas ženskih prava i jednakosti i sličnih gluposti.
I sve znam, znam da žene imaju puno toga da ponude, ali ostaju one dobre stare činjenice.
Svima nama je potreban neko ko će da nas zagrli uveče.
Potreban je neko sa kim ćemo deliti sve.
Potreban je neko sa kim možemo da se posvađamo na kraju lošeg dana..

A vi se gospodo momci libite da startujete devojku u autobusu.
Neka vam bude glupo da joj priđete dok je sa drugaricama.
Tražite ideale kojima vas truju na televiziji.

Samo jedno ne zaboravite, svima je potreban neko.

Nemojte u godinama koje dolaze da budete kao Sibir.
Svi će znati gde ste ali niko neće hteti da dođe.

U toku odrastanja pravimo nevidjen broj gluposti.
       Ja sam od onih koji nikoga nikada nisu slušali.
              Nemam ja ništa protiv saveta, ali kako ste vi ljudi došli do mudrosti?!
                     Učili ste na sopstvenim greškama.
Da, bijem malo svojih puno više tuđih bitaka.
       Sve radim naopako.
              Ali to sam ja.
                     I odrasla sam, promenila sam se.
Nekada davno sam volela nekoga i povredila ga.
       Zato što sam bila mlada, zelena, ne iskusna.
              Sada, nekoliko godina kasnije, stvari su se potpuno promenile.
                     Ja više nisam tako mlada i nisam više takav kreten.
I dalje bijem malo svojih, više tuđih bitaka.
       I dalje čujem vaše savete ali ih ignorišem.
              Živim onako kako ja mislim da treba.
                     I opekla sam se na vruće mleko nebrojeno puta.
Ali i dalje u vruće mleko ne duvam.
       Ne ponavljam više iste gluposti, sada pravim nove.
              Ali ako se taj neko od pre par godina pojavi.
                     I kaže da je samo lik moj isti a sve ostalo drugačije.
Onda sve moje greške i svi moji padovi nisu bili tako strašni.
       Odrasla sam, promenila sam se.
              Čini mi se na bolje.
                     Kažu na bolje.
Sudbina ili šta već.....

I po stoti put uradih nesto glupo.               
        Ma nije glupo, sve sto radim radim sa nekim razlogom.
                Jednim jedinim razlogom.
                        Da sebi ispunim želju neku.
                                Pričinim zadovoljstvo.
I nema nikakve štete.
        Ima štete.
                Ti se kao i svaki put drugačije ponašaš prema meni.
                        I znam da če te to proći.
                                Ali me jako nervira što svaki put prolazimo isto.
Nekako mi se čini da se vrtimo u krug.
        Ne čini mi se, znam da je tako.
                Za razliku od tebe ja mogu da opravdam svaki svoj postupak sebi.
                        A ti, ti u svemu tražiš problem.
                                Za promenu ne komplikujem ja stvari.
Prosto neverovatno.
        Ja sam ta koja je mirna, umna i razumna.
                Retko kad sam se nalazila sa ove strane.
                        I kako tebi sad da objasnim da su misli koje ti se vrzmaju po glavi gluposti.
                                Kako da te vratim na normalu.
Ma neću ni da pokušavam.
        Znam kako je bilo kada sam ja bila takva.
                Shvatićeš.
                        Možda ćeš shvatiti.
                                Ali će isto tako možda biti prekasno.

Kako da ti verujem kada si takav?
       A opet kako da ti ne verujem?
              Zašto nemaš hrabrosti da mi sve to kažeš kada si trezan?
                     Dokle više?
Dokle da sulašam tvoje pijane izjave ljubavi?
       Zašto ne prelomiš?
              Zašto mi jednostavno ne pokažeš?
                     Ne sumnjaj u ono što ja osećam prema tebi.
I ne muči me više.
       Shvati da ne mogu da izdržim.
              Da nemam dovoljno snage za to.
                     Ne mogu više sve da stavljam na čekanje zbog tebe.
Vreme leti dragi moj,
       I nemamo ga jos puno.
              I koliko god da te volim u jednom momentu moram da krenem dalje.
                     Da li da ti verujem pijanom ili treznom?

Povredila sam te.
      I znam koliko te boli.
            I ne, nije mi žao.
Ni malo.
      I samo se nadam da će ti bol koji osećaš pokazati kako sam se ja osećala.
            Da dragi moj, uživam u tvom bolu.
Nisam zla, nisam loša zbog toga.
      Samo sam naučila da moram da živim po principu "oko za oko".
            I nemoj mi govoriti kako sam sav svoj bol ulila u povređivanje tebe.
Nisam!
      TI ne želiš da znaš koliki je moj bol.
            Ne možeš čak ni da zamisliš.     
Vratila sam se i jača sam nego ikada.
      A ovo što si video je samo početak.
            Osveta je jelo koje se služi hladno.
A čak se i ne radi o osveti koliko o potrebi da ti bude kao meni.
      Moraš da osetiš ono što sam ja osećala.
            Moraš da razumeš.
Jer i dalje te volim.
      Još uvek zadrhtim od tvog pogleda.
            I ne želim da prestanem ovo da osećam.
Ali ti moraš da se promeniš.
      Jer samodestruktivne mene više nema.
            

Znaš onaj osećaj....
          Da, baš taj...
                    Sve je nekako drugačije.
Smeškam se bez očiglednog razloga za okolinu.
          Možda sam uradila najgluplju stvar do sad.
                    Uspela sam da iznenadim samu sebe.
Premotavam film po stoti put.
          I smeškam se.
                  Kroz glavu mi se provlači rečenica "Gluposti koje život znače".
I sad znam šta me održava u životu.
          IdiJotski momenti.
                    Momenti kada zaboravljam na sve granice koje sam sebi postavila.
Trenutci kada skupim hrabrost da uradim baš ono što želim.
          Ma koliko izgledalo glupo!

Evo uradih nešto što se meni čini pametnim. Otvorila sam novi blog. Kuhinjica A večeras idem da uradim nešto glupo.

Ponekad se stvarno zapitam zašto ujutru ustajem iz kreveta.
      Sve mi je nekako mrsko.
            Ni ovaj post mi se nešto ne piše.
Grip, virus, N1H1 tipa ŽNJ, mutirani kaktusoidno teleće kretenski grip me je napao prošle nedelje.
      Tri dana laganog odumiranja.
            Temperatura preko 41. stepena Celzijusove skale.
Naravno da sam lagala da nemam temperaturu.
      Naravno da sam se trudila da glumim da sam ok.
            Nisam bila ni blizu.
Osećaj u tri dana, kao da me čereče, ali ne konjima kao što se to radilo u davna doba.
      Moderna vremena, moderno čerečenje.
            Kao da su me vezali 4 Bugatti Veyron-a i rekli vozačima da teraju pun gas.
Dakle, ne 4 konja, 4004.
      Moderna vremena, moderni virusi, moderni osećaj.
            Sva sam nešto moderna.
I ova depresija je čini mi se postala moderna.
      Sad svi nešto idu kod psihijatra, leče ludila i traume iz detinjstva.
            Nemam traume iz detinjstva, imam traume iz "odraslog" doba.
Ozbiljno razmišljam o tome da uradim nešto glupo.
     

Dočekah sinoć jednog bloggera.
      Pravo zanimljiv momak moram priznati.
            Našli se, prošetalil, popili pivo.
                  Ispričali se kao das mo rod najrođeniji i kao da se dugo nismo videli.
Meni baš beše lepo.
      Ne znam za njega :P
            Još mi je i doneo pozdrave iz ne tako dalekog Sarajeva.
                  Ra, druže, šaljem i ja tebi pozdrave koji će ti stići tamo u ponedeljak.
A ako Bog da zdravlja, videćemo se za koju nedelju.
      Baš mi je pravo drago što sam upoznala kolegu bloggera.
            Nekako se sada ovaj naš virtuelni svet čini realnijim.

Svaki put kraj tebe kad se probudim, osećam se dobro.
        Činiš da život izgleda lepšim.
                Kada usnim pored tebe svi problemi nestaju.
                        U sred zime napolju ptice pevaju.
Imam utisak da se duga javlja usred noći.
        I spavam tako mirno i bezbrižno.
                Sve to činiš ti, tvoje prisustvo.
                        Laki dodir ruku u momentu kad tonem u san.
Kraj tebe ja čak i sanjam, a to ne činim često.
        Umirim se kraj tebe i dozvolim mislima da lete.
                Govorim u snu, to znam.
                        Ali me ti nikada nisi zadirkivao zbog toga.
I zato kraj tebe, ostajem mirna, prepuštam se.
        Ostavljam kontrolu nad sobom za budno vreme.
                A kada spavam sanjam slatke snove.

Nešto sam ovih dana sva bezveze, sve me mrzi, sve mi je teško.
Valjda sam se umorila od silnih gluposti koje su me primoravali da radim. Nije mi ni do čega. Čak mi je teško da čitam blogove dragih mi blogera. Otvorim, preletim pogledom, ali nemam snage da pročitam do kraja ili da komentarišem, a to je bilo obavezno uz jutarnju kafu.

Ne igram ni igrice koje mi inače smiruju živce, jer sam potpuno mirna, potpuno nezainteresovana. Ništa me ne dotiče. Uzročno posledično, čini mi se. Stanje apatije posle praznika ili tako nešto.

Ljubav me ne mori. Nisam emotivno zadovoljna, ali mi to i nije bitno. Treba mi još jedno skijanje ili put negde. A to ne mogu sebi da priuštim, ne zbog novca, već zbog ispitnog roka koji mi visi kao sekira nad vratom.

Nemam nameru da se nerviram, diplomiraću kad diplomiram, život mi je dobar i bez diplome.
 
Ali nešto se mislim, na ovom bloggeru nas ima i katolika i muslimana i pravoslavaca, pričamo manje više istim jeziko, slavimo potpuno različite praznike u retrospektivi, prvo je bio bajram, pa katolicki božić, pa nova godina, pa pravoslavni božić. Mnogo mi slavimo, bez obzira na to koje smo vere.

A ima tu još nešto, koliko sam ja primetila, na blogger.ba nema Slovenaca i Makedonaca. Najzastupljeniji su Srbi, Bosanci i Hrvati i to ne baš ovim redosledom...Pitam se zašto je to tako?

Možda zbog jezika? Makedonski i Slovenački se prilično razlikuju od Srpskog, Hrvatskog i Bosanskog (ja sam zagovornik da je sve to jedan jezik sa nekoliko dijalekata, ali ajde neka budu tri).

Kad smo već kod jezika, da li ste znali da je reč "tisuću" Srpska?

E sad kapiram da će ovo iznervirati jedan broj ljudi, možda čak i njih TISUĆU ali nešto me baš briga.

A kad sam se već dotakla ove teme, deder da pomenem neke reči koje Hrvati koriste u "svom" jeziku, to su neke novonastale: uspornik (ležeći policajac), smećnjak (kontejner za smeće), raskružje (kružni tok prometa), naplatnica (naplatna kućica), opuštaonica (wellness), borkinja (žena borac).

Da sve bude crnje i gore, susedi naši imaju konkurs za nove reči...

Da li je njima stvarno toliki problem da pričaju jezikom kojim su pričale generacije njihovih predaka?

P.S. Ima i ona fora: "kako hrvati zovu bilijarski sto?" "Četverenožno zelenočehano štapikalo"

Na Badnji dan je u Sevojnu, malom gradu u Srbiji, izvučena sedmica na lotou. Dobitak je 1.6 miliona evra. I onda kreće ludnica, svi traže srećnika koji je dobio ovaj zgoditak. U Sevojnu opšta tarapana, raspituju se na kiosku gde je uplaćen tiket, zagledaju u kuće u kojima se slavi uz muziku i pucnjavu, traže po kafanama ljude koji čašćavaju, čak i u bolnice zaviruju pokušavajući da saznaju nije li neko od njihovih sugrađana primljen sa srčanim smetnjama. Čoveka ili žene nema. Nikome ne pada na pamet da je možda neko prolazio kroz Sevojno na putu kući i uplatio dobitnički tiket. Ali svi traže i to je ono što me čudi. Šta svi ti ljudi imaju od pronalaženja dobitnika, čemu se nadaju? Šta očekuju? Još jednom dokazujemo da je nama Srbima veća briga šta se dešava kod komšije nego u sopstvenoj kući. Možda ova potraga i nije zlonamerna, možda ljudi samo žele da podele tuđu sreću u ovim kriznim vremenima, ali ja i dalje ne vidim razlog za toliku euforiju...

Mir Božiji, sloga među ljudima, HRISTOS SE RODI! Srećan Božić!

Mislila sam pisati o ljubavi, ali neću. Jednom prilikom mi je neko rekao da pišem onako kako mi misli dolaze, bez da se trudim da ih uobličim i približim čitaocima. Te odlučih da probam. Umorna sam. Umorna od priče o ljubavi, problemima...umorna fizički. Nekako već danima imam vremena za sve osim za samu sebe. Umorna sam i od ljudi koji misle da su pametniji od mene i da poseduju više iskustva. Zbog jednog takvog sam ponovo morala da koristim rečenicu "Ako ti se ne svidjam, menjaj kafanu." Da ironija bude veća, nisam bila u kafani. I stvarno mi nije jasno kako uvek ja nalećem na te koji su popili svu pamet ovog sveta i kako ti kad nalete baš mene biraju za žrtvu. Da li mi na čelu piše žrtva?! Kako bilo da bilo, uvek se to završi loše, jer meni u nekom momentu izgori fitilj, ili ja izgorim kao licna (za one koji ne znaju šta je licna, to je žičica koja se stavlja u osigurač koja je super tanka) i onda pustim jezičinu i pametnjaković obavezno odlazi podvijenog repa. Ali mi je to nekako gadno, ne volim da dokazujem da sam pametnija a jos manje volim da puštam jezik...obavezno ostane gorak ukus u ustima...

Sa početkom godine nekako izgubih volju za svime na ovom svetu. Nisam radosna, kao što to obično biva,nisam euforična kao mnogi. Nisam usamljena, što je najčešći razlog praznične depresije kod ljudi, ali prosto nisam u elementu. Sve me nervira, pa čak i najveće gluposti ovog sveta. I prošla godina mi je počela ovako bezveze i uopšte nije bila dobra. Čak mi i silni pokloni ne donose radost, a ove godine su stvarno svi pogodili moje želje I šta mi drugo preostaje nego da sedim, čekam božić i nadam se da će se moje raspoloženje popraviti.

Neka nam je zdravlja i para, a sve ostalo ćemo kupiti!

Nisam od onih koji donose odluke u ponoć poslednjeg dana u godini. Odluke donosim u hodu, onako kako to životne situacije zahtevaju. Danas sam pokušala da u glavi obuhvatim celu proteklu godinu i da se setim najznačajnijih momenata. Nije ih bilo puno, te sam u poslednjem danu kalendarske godine odlučila da u sledećoj imam više značajnih događaja, da prestanem da se zamaram emotivnim glupostima, da koristim svaki dan kao da je poslednji. Vreme je da odrastem, to je odluka koju donosim! Počeću da gradim samostalniji život i kada to kažem ne mislim na ne zavisnost od roditelja, odavno sam nezavisna od njih, mislim na emotivnu ne zavisnost. Ne želim više da mi emocije određuju smer kretanja, vreme je da odlučuje glava a ne srce. A šta ću poželeti u ponoć, to ni sama još uvek ne znam.

Ja sam od onih koji najvise vole zimu i koji bi leta svog vremena menjali za jedan dobar snežni pokrivač. Za beskrajnu belinu i temperaturu u minusu. Noćas sam sanjala divan san, ja na vrhu padine u skijaškoj opremi, sunce visoko na nebu iza mene. Sneg se pruža dokle god pogled dopire, padina ravna, još niko njome nije prošao, sneg nedirnut. Svetlost savršena, sunce ne bije u oči a pahulje se presijavaju kao kristali. Vetar duva u ledja, da pomogne pri spustu. I tako ja stojim na vrhu i posmatram veličanstvenu prirodu, želim da se spustim, a opet mi je žao da poremetim to savršenstvo koje gledam. Sneg počinje da pada, lepe velike pahulje, koje kao da mi govore "Slobodno kreni, obrisaćemo tvoje tragove, ne brini". Krećem, vrlo lagano, jer želim da osetim svaki milimetar padine preko koje prolazim. Sa svakim zaokretom, u stranu, izbacujem pola kubika predivnog snega. Pokreti savršeni, jedini zvuk koji se čuje je klizanje skija i malo vetra oko ušiju. Savršen san.

Sve pocinje ovako: Ja: "Zašto moram da idem sa tobom svuda, stalno?" On: "Draga, mi smo par, sve treba da radimo zajedno." Onda ga je ispržio pogled koji sam mu uputila...nisam ja ključ koji nosiš gde god da kreneš...iskulirala sam par sekundi i onda rekla: "Vidi, imam neke stvari koje moram da završim danas, stvarno ne mogu da idem na klopu sa tvojim društvom iz srednje." I da ne bi ispalo da sam lagala, stvarno sam "završila" neke stvari :) Skupila sam ekipu i otisli smo na sankanje. Nisam se sankala sto godina a ovo danas je bio vrhunac ludila. prvo smo se tradicionalno sankali, sankama, onda se neko setio klizoguza koje nismo imali pa smo vrlo tradicionalno posedali na džakove za djubre, e a onda sam se ja setila da imam traktorsku gumu. Guma je brzinom svetlosti bila napumpana i postavljena na vrh brda. Ne znam koliko ljudi je imalo priliku da ovo proba, ali na traktorsku gumu može da sedne osam ljudi i prosto je nemoguće upravljati njome kad se jednom krene. E sad zamislite osam relativno odraslih kretena koji iz zaleta skacu na gumu i kreću u spust. Bol je prvo što svima padne na pamet, e tu je fora, bola nema jer je napolju dovoljno hladno da su svi delovi tela dovoljno zamrznuti. I onda padas, gines, lomis se i nista ne osećaš, sve dok ne dodjes kuci i postepeno zagrevanje ti otkrije koliki si ludak...

Bejah isprozivana jednom prilikom pre mesec dva kako strasno puno pijem. I zbog toga pade odluka da ne prilazim alkoholu neko vreme. Tako i beše, pa bar do sinoć. Nisam konzumirala alkohol niti u jednom obliku, čak sam izbegavala i čokoladu sa alkoholnim punjenjem. Do sinoć. A onda me sinoć neki vrag odnese u Movie Bar, na happy hour koktela. Tu neko društvo, neka teška diskusija. Jedan po jedan koktel i prodje happy hour. Zazvoni telefon, ekipa se javlja iz kafane, kažu radili popis inventara jedino ja falim. Šta ću, nema smisla da ljudi imaju problem jer im fali deo inventara. Lagano se spakujem i odem u kafanu. Pivo. Relaksirajuće teme. I onda, kao što to inače biva kad sam ja u pitanju krene muzika da mi para srce. Telefon isključen usled neplaćenog računa. Ne mogu da zovem nikoga, ali ne lezi vraže ili ti šejtan nikada ne spava. Zvoni meni telefon, sudbina obožava da se igra. Par slatkih reči sa one strane telefona izmamiše mi osmeh, kočnice popustiše. I onda reč po reč, piće po piće, pesmu po pesmu, dočekah zoru u kafani. Potpuno ne planirano. Zaključak, NE, JA NE PIJEM PRETERANO! Pijem sa društvom, ne napijam se kao stoka, ne dozvoljavam sebi da pređem granice pristojnosti, imam meru. I odakle bilo kome pravo da mi kaže nešto?!

Kažu "ustati na levu nogu". Nisam ustala na levu nogu, pala sam iz kreveta. Sve nekako bezveze ovih dana, šta god pipnem, pokvarim. I onda vrhunac kretenizma, jutros: Zvoni telefon u cik zore, ja kao odlucim da ga ignorisem, ali on nastavlja da zvoni, kontam nesto vazno cim taj neko ne odustaje. Skočim iz kreveta, noge mi se upletu u ćebe, ajsnem o pod, razbijem se kao zvečka, pride opizdim glavom o noćni stočić. Telefon i dalje zvoni,zaključujem da je nesto opasno važno, otpetljavam noge iz .ebeta, ustajem, otvaram vrata i naravno vratima pokupim mali prst na nozi, e tu već kreće niz reči koje ne bih da ponovim ovde. Konačno stižem do telefona, javljam se "Halo?" čujem "E, brate, kad si mi ono rekla da te zovem?" Demonstrativno spuštam slušalicu, tako nežno da sam skoro probila zvučni zid. bacam pogled na sat 6:30. Ooooo....i onda opet niz reči koje ne bih da ponovim ovde. Sedam na krevet, palim cigaru da smirim živce i sagledam situaciju: čvoruga na glavi, rebarca bole samo kad dišem, prst na nozi krvari, baš lep početak dana. Ok, sad kad mi je cigara malo smirila živce mogu da iskoristim ovo rano budjenje da napunim kadu i u njoj odremam pola sata-sat. Ulazim u kupatilo, odvrćem slavinu, puštam tuš(treba napomenuti da imam toplovod) izvlačim se iz stvari i ulazim u kadu. Ooooo....opet cenzura...voda hladna, zaledjena. U pokušaju da pobegnem iz tog frižidera, okliznem se, prihvatim se za tuš zavesu, počupam je komplet iz zida, padnem i nepovređenom stranom rebara udarim u lavabo. Skroz fino jutro...o ostatku dana ne bih da pričam.

"trebalo je da skrenemo levo kod Albukerkija." Nismo, skrenuli smo desno kod Albukerkija. I bas kao i Bugs Bunny, sad zbog pogresnog puta prolazimo kroz peripetije i perišestije. Nije mi prvi put da pogresno skrenem, ali kako to da za sve ove godine nisam naucila da citam mapu?

Skupilo se drustvo staro, najstarije. Bas onako kako to cini desetak puta godisnje. Seli oko trpeze i uz dobru hranu i picće, krenule su i priče. Teme, blago neverovatne. Pretresalo se sve, od doživljaja iz ranog detinjstva do diskusije o sletanju čoveka na mesec. Jelo se i pilo i kako je vece odmicalo tako su i teme razgovora bivale ozbiljnije. Gravitacija, sila otpora koju treba savladati da bi se napustila orbita Zemlje, brzina poletanja aviona sa piste...i nije bilo važno ko je u pravu, nije bilo važno ko ispravnije misli. Bilo je važno da smo tu, da smo zajedno i da razgovaramo. I nije bilo nikakvog pretvaranja jer se poznajemo suviše dobro i jako dugo. Nikakvih priča o promašenim ljubavima, problemima, emotivnim katastrofama. Nije ih bilo jer se to zna i ne mora da bude izrečeno. Samo vrhunsko stimulativne teme, za jedno predivno veče. A onda nekima od nas ni to nije bilo dosta. Kada se većina razišla, mi smo produžili i razgovarali do svanuća. I onda kada smo konačno shvatili da je krajnje vreme da podjemo svako svom domu, razgovor je dostigao vrhunac, kao da nesvesno svako od nas želi da to traje čitavu večnost. Večnost nismo imali, ali smo u toplinama domova svojih nastavili da šaljemo ideje jedno drugome, sve dok nismo utonuli u san

"To je za tvoje dobro" Ova recenica se provlaci kroz moj zivot od najranijeg detinjstva. "Jedi spanać, to je za tvoje dobro". "popij lek, to je za tvoje dobro" "ne izlazi napolje sa mokrom kosom, to je za tvoje dobro" "nemoj da pusis, to je za tvoje dobro" "nemoj da pijes hladnu vodu posle basketa, to je za tvoje dobro" i jos jedno hiljadu varijacija o mom dobru. Zašto me naprosto ne puste da sama procenim sta je najbolje za mene. Imam i ja mozak, umem da razmisljam, a ovako, ne jedem spanac, necu da pijem lek ni kada me najstrasnija temperatura drma, izlazim napolje sa mokrom kosom cak i kada je minus 12, pusim, pijem hladnu vodu ne samo posle sportskih aktivnosti nego i u sred zime i jos jedno hiljadu varijanti za koje znam da skode tom mom DOBRU. Potpuno kontraproduktivno!

moj stari je jako mudar covek, valjda je to posledica toga sto češće sluša nego što priča i u mom životu mi je rekao puno mudrih stvari. Ja kao i svaka tvrdoglava osoba, retko kad sam poslusala neki od njegovih saveta. Generalno živim po principu 'Kako da znam ako ne probam?'. Jedna od mudrosti koje je moj stari izrekao se nedavno pojavila na blogger.ba, a glasi ovako: 'Sine, boem se radja, ali se i postaje. Nije boem onaj koji je svako veče u kafani i svako veče pijan, boem je onaj koji uživa u pi:u i društvu i ima meru, kako u alkoholu tako i u priči, boem je nekada naporan ali nikada dosadan. Boem nije profesija, boem je način života.' Ovo mi se već danima mota po glavi, jer gledam društvo,ljude meni bliske. Zavaravaju se da su boemi jer piju nekontrolisano, lažu sebe da je to uredu. Govore sebi da je to IN. Ne, narode, nije ok, nije IN to što ste pijani svako veče, nije IN to što povraćate na svakih 10 metara na putu do kuće, nije IN to što ste se u kafani pobili sa nekim ko vas je 'čudno gledao'. Niste boemi, nemate meru, niste face zato što ste svima upropastili veče tučom. Žalim vas! Žalim jer nikada nećete znati kako se stvarno uživa.

Samo dan, obican dan. A opet tako dobar, skoro savrsen. Ustajanje u cik zore, zavrsavanje retardiranih obaveza u rekordnom roku. Ni jedno crveno svetlo na semaforu, ni jedan nenormalni pesak, ni jedan nenormalni vozac, ni jedno cekanje u redu. Svi ljubazni, predusretljivi. U jednom momentu sam se uplasila da sanjam. Nisam navikla da sve moze da funkcionise. Bila sam ponovo kod kuce pre 12 sati a to je poslednje cemu sam se nadala. Sve je moguce i izvodljivo. Cak sam odvalila i popodnevnu dremku, prvi put posle dugo vremena. Obican dan, koji cu verovatno zaboraviti, ali dan koji me je jako usrecio.

Kada se najmanje nadas, tu se nadje neko sa dva grama mozga. Ili mozda neko ko je samo lupio nesto zasta i sam misli da je budalastina. Ali sam ipak zanemela. Pogodio je prstom u oko, otkrio je najmracniju tajnu od svi. Naravno da sam poricala i uspela da poreknem, ali opet...ako samo jedan posumnja...sada dolazi vreme pritajivanja... Ne smem da ga vidjam...a to tako zelim jer smo konacno pronasli nacin da se vidjamo a da za to provedeno vreme niko ne zna...

Htela sam o toliko toga da pisem, ali nemam snage, nemam dovoljno reci. Bar su zidovi okreceni i sve je vraceno na svoje mesto. Sada mali odmor,predah. A onda se vracam komplikovanom ljubavnom zivotu i novim porazima. Da, porazima. Ne secam se kada sam poslednji put upisala pobedu, pa se ni ne nadam. Ako nista drugo, bar sam bogata zivotnim iskustvom... Sutra je novi dan.

Ti si jedina osoba u koju nikad nisam sumnjala,ti si moja osoba! Moj najveci prijatelj i najveca podrska, volim te vise nego sto to mogu recima da iskazem.VOLIM TE! Ako odlucis da budes sa njom, ucinicu sve sto je u mojoj moci da ti pomognem da u tome uspes, ali je vazno da znas da sam zaljubljena u tebe! Poznajes me, znas da nisam optimista i da nisam jaka, ne mogu da ti obecam buducnost i savrsenstvo jer smo to mi. Ti i ja. Dve lutalice koje ne mogu da se skrase. Ali sam u srcu puna nade i mislim da je vreme da izaberes.

Ne vidim vise njegove oci u tvojima. Nema vise tog pogleda koji sam trazila. Izgustirala sam te. Zasto da se zadovoljim kopijom kada imam original. Jedini pravi. Tvoji dodiri me peku. Jer to nisu njegove ruke. Tvoje usne mi ne prijaju, jer medene su samo jedne. Ne volim te, nikada te nisam ni volela. Lagala sam. Lagala oboje. To sto si video u mojim ocima nije bila ljubav prema tebi vec prema nekome ko lici na njega. Nisam zelela tebe. Nisi me imao. Imao me je on. Imao me je u svakom trenutku nase veze. Zao mi je, ne nije mi zao. Znao si za njega, znao si sve, znao si da ga volim vise nego vazduh koji disem.. Oprosti mi ili nemoj da mi oprostis isto je. Volim njega i samo njega i tako ce biti doveka.

Nase zajednicko vreme nije nase, krademo ga. I nikada nam nije dosta. Krademo ga njima i lazemo ih. To vreme nije nase, zato tako brzo prolazi. Uplicemo nevine ljude i oni lazu za nas. A ne znaju zasto lazu. Kriju nas, a ne znaju zasto nas kriju. Ne slute. Optuzuju nas a nisu ni blizu da nas optuze za ono zasta smo zaista krivi. A mozemo li stvarno biti krivi zato sto se volimo? Ne mogu da ti pobegnem, ne mogu da se odviknem od tebe. Dovoljno je samo da te vidim i da zaboravim sve. Da zaboravim da smo krivi, za svaki sekund, za svaki dodir. Za svo ukradeno vreme koje je neprocenljivo.

Kažu mi da pišem nejasne postove. Kažu da nisam jasna. E pa, dragi moji, da vam pojasnim: Nisam jasna ni sama sebi. toliko stvari mi prolazi kroz glavu, a veći deo tih misli ni meni nije jasan. Sve je to nekako bez ikakvog reda i poretka. Da budem iskrena, ne trudim se preterano ni da odgonetnem sve to...ne trudim se jer znam da nema svrhe. Ali evo kako stoje stvari: udaje mi se jedna od najboljih drugarica. Druga pocinje da živi sa dečkom, drug je dobio dete...sve to je super, ali sve to me tera da mislim o sebi i o buducnosti. Trenutno nemam izgleda da se udam (nije da to želim), dete...pa jedino ako se slučajno desi. Ljubav...neću o ljubavi.... Začarani krug po kom se vrtim teško da .e ikada da mi omogući da ga napustim....i kako onda da ne budem nejasna...

Sve sto pisem, pisem nadajuci se da ti to citas odozgo.
        Sve sto radim, radim nadajuci se da mi ne zameras.
                Ponovo volim...
Ali volim oci kao tvoje.
        Nasla sam srodnu dusu, dusu koja lici na tvoju.
                Ljubim usne koje podsecaju na tvoje.
Ne placem vise.
        Obecala sam da necu.
                Ali kad god cujem tvoje ime srce mi poskoci i grlo mi se stegne.
Nisi prestao da mi nedostajes.
        Jos uvek izbegavam mesta na kojima smo zajedno bili.
                Ne vidjam vise ljude koji su te poznavali.
Sve to da bih olaksala sebi.
        A nije mi nimalo lakse.
                Sedam dugih godina Milane

Dugih, predugih.

Čime od sveta da se branim? Kako svetu da objasnim? Ne mogu da se krijem. Ne mogu da krijem ono što osećam. Volim te toliko da svaki atom mog tela treperi kad samo pomislim na tebe. A kada te vidim...gubim kontrolu... Kako da te ne zagrlim, ne poljubim? Kako da te zagrlim, poljubim a da niko ne vidi, da niko ne prepozna naša osećanja. Ludo se provodimo kad smo zajedno. Nije nam se moglo dogoditi ništa bolje, a opet sve moramo da krijemo. Svet ne bi razumeo. Kazeš "Ukrašću te i odvesti na pusto ostrvo". To pusto ostrvo mi iz dana u dan izgleda sve bolje. Ludim...

Ono sto zelis nekako uvek izmice. Ono sto ne zelis se samo namesta. Ne mogu da te izbegnem. Ne zato sto ne zelim vec zato sto mi se neda. Srecem te na mestima za koja nisam mislila da znas. Prelazis ulicu dok ja stojim na semaforu. Parkiras auto pored mog. Oni koji su paranoicni bi pomislili da me pratis. Znam da nije tako. Sudbina se igra. Igra se i uziva u tome. Kao da neka nevidljiva sila pokusava da nas spoji. Opirem se i dalje...

Nedostajes mi.
      Jako.
            Borim se sa tim.
                  Necu da pokleknem.
Necu da se javim, pisem.
      Mora da bude ovako.
            Po dobro nas oboje.

Divim se samoj sebi.
      Divim se koliko sam jaka.
            Plakala bih, ali se smejem.
Ne javljam se na telefon.
      Nemaš šta da mi kažeš.
            Ništa neće promeniti ono što mislim.
Gotovo je.
      Koliko god da te volim, morala sam da odaberem.
            Dosta mi je.
Nemaš šta da mi kazes a da ja to već ne znam.
      Nema reči kojima mozeš da mi promeniš mišljenje.
            Neću da pokleknem.
Jaka sam.
      Snaga volje ubija snagu želje.
            Prestajem da radim ono što je pogrešno.
Kad god zazvoni telefon imam onaj osećaj u stomaku.
      Ali ću i to naučiti da kontrolišem.
            I sve što možeš da uradiš nećeš uraditi.

                        Nećeš jer znaš da to ne želim.
                                          Ne više!

Otišla sam.
      To je laž.
            Pobegla sam.
                  I onda sam isplakala oči svoje.

Plakala sam nekontrolisano.
      Nisam mogla da podnesem.
            Stvarno nisam.
                  Ne mogu više ovako.

Gotovo je.

Hrabrost mi treba.
     Hrabrost da se suočim sa tobom i njom.
          Po prvi put.
               Tresem se od same pomisli.
Ne plašim se sebe.
     Plašim se da se pogledi sretnu.
          Videće u mojim očima.
               Videće u tvojim očima sve.
Ne plašim se šta će svet reći.
     Briga me za svet.
          Šta god da radiš svet će pričati.
               Plašim se nas samih.

Pre nego kažete neku ružnu reč - pomislite na one koji ne mogu govoriti.    

     Pre nego se počnete žaliti na ukus hrane - pomislite na one koji nemaju šta jesti.

          Pre nego se požalite na svojeg muža ili ženu – pomislite na one koji su izgubili supruga.

               I danas pre nego se požalite na život – pomislite na one koji su umrli prerano.

Pre nego se požalite na svoju decu - pomislite na one koji žele decu, ali ih nikad neće imati.

     Pre nego što se počnete ljutiti što neko nije očistio kuću - setite se ljudi koji žive na ulici.

          Pre nego i pomislite da uprete prst u nekoga i počnete ga osuđivati - setite se da niko od nas nije bezgrešan.

I kada vas loše misli počnu bacati u depresiju – stavite osmeh na svoje lice i pomislite:

                                                       „Ja sam živ i još sam tu!“

I zahvalite se na svemu što imate upravo takvom kakvo je....

Samo da znate da nije u redu!
        Nije to lepo.
                Dodjete, pisete malo i onda odete.
Ne razumem!

A danas mi je bilo tako toplo oko srca kada sam videla stare nickove medju komentarima.
JustMaya, MayaBosanSka, Venoma...

        A onda...onda sta?!

Onda resim da obidjem sve meni drage blogove i imam sta da vidim.
        Poslednji u nizu koji brise blog je tramvajsexualac.

Da pomenem neke koji su davno otisli:

delikvent
        alkofolicarka
                biss
                        artemis
                                meanox
vicky
        pookla
                oluja
                        plLincezza
                                fancycurica

I jos puno drugih koji ce mi oprostiti jer sam ih nisam pomenula, ali ih svakako nisam zaboravila.
        Nisu svi obrisali blogove kao gore pomenuti tramvaj, neki su samo prestali da pisu.
                Opet, isto je...nisu vise tu...

A TO TAKO NIJE LEPO!

Nemoj tako da me gledas.
     Nemoj da mi pricas da me volis.
          Nemoj da me dodirujes kada niko ne gleda.

Boli me to.
    Boli to sto ljubis drugu, sto ja ljubim drugog.
        Vristala bih na sav glas.

Prosto nije fer.
   Tesko je ovako ziveti.

            Tesko mi je da ti budem blizu a da ne mogu da ne smem da budem kraj tebe.

Nemoj slati poruke u kojima pises koliko me volis.

    Sve bih dala da budem uz tebe.
            Sve na ovom svetu.

Svi oni slatki nadimci koje mi dajes.
        Sve to me uverava.

Ne pisi mi poruke kada si sa njom.
    Ne pisi jer znam.
A znas i ti da sam sa njim.
    Znam da zato i pises.

Vreme je da ponovo odem.
    Vreme da se udaljim.
        Vreme jedino moze da nas rastavi.
Vreme i daljina.

A tako mi je potrebno da smo blizu, a ta blizina me tako ubija.

Kada si mi blizu, sve nestaje, sve prestaje da postoji.

     Gledamo se u oci i sve je dobro.

          Samo da smo sami.

                    Tada svet nije vazan, niko nije bitan.

                              I ne mislim ni o cemu osim o tebi.

O milim i neznim dodirima i poljubcima.

          Nasa tela spojena u tami.

                                                       I sve je tako dobro. 

Nisam htela, a nisam ni smela da te ovako ludo zavolim.

Boli svaka tvoja nepažnja, svaka tvoja nepromišljena reč.

Srce moje više nije toliko jako.

Srce moje ne može da izdrži ... ne više ...

Dolazi ono doba godine, kada nisam sasvim svoja.

Vreme kada nakupljena bol izlazi na površinu.

A ti, uopšte ne pomažeš.

Znaš li kako boli kada pogledaš drugu.

Znam da si muško i da oči služe za gledanje, ali boli.

Bol mi ne treba, ne sad, kada sam na ivici a duboki ponor je ispod mene.

Neka kise padaju.

Neka se nebo cepa.

Neka grmi.

Neka seva.

Udrite munje i gromovi, kise padajte.

Neka sve stane.
Neka sve nestane.

Mara više nije tu!

Pusti me da ti radim sve ono što želiš.

Dozvoliću ti da mi radiš ono što želim.

Prepustimo se.

Bez straha.

Verujem ti.

Verujes i ti meni.

Kada smo sami vreme staje, svet nestaje.

Spoj nespojivog.

Uglavnom sviram u tamburu, ali kažu ljudi da sam potencijal.

Tuđe ne diram, svoje ne dam.

Ako ti se ne sviđam, menjaj kafanu.

A inače sam:

zaljubljiva, osetljiva, romantična, ljubomorna, ponekad posesivna, patetična, tragična, dramatična...

Ponekad arogantna i odbojna, retko proračunata i uvek pred ljudima nasmejana!

Razlikuj skandal od batina!

Kako ja mogu da budem kriva zato sto si se ti napio?

Ne razumem te uopste.

Necu cak ni da pokusam da te razumem jer ne zasluzujes...


Neka ti bude, ja sam kriva.

Don't really give a damn!

Tvoj zivot, zivi ga bez cilja i razloga...

Ne diraj me sad kada sam konacno srecna!

Kada me zivot konačno pomazi, kada sve na tenutak bude na svom mestu, ja pronadjem problem.

Kao da to radim namerno.

Kao da ne mogu da se obuzdam.

Možda stvarno ne umem da budem srećna.

Vidim stvari koje ne postoje.

Tražim svadju.

Šta pokušavam?

Nisam navikla da bude sve kako treba.

To je problem.

U svetu koji je dobar i u kom je život lep ja ne umem da funkcionišem.

I onda komplikujem...

Znaš li šta si meni ti?

Znaš li koliko mi značiš?

Znaš li da svaki budan tenutak mislim o tebi?

Znaš li da te sanjam?

Želim sve ovo da ti kažem.

Želim.

Ali kako da skupim hrabrosti?